GLASOVI IZ KLUPE

 „Meni bi olakšalo samo da se ne polazi iz strejt gledišta. […] Imali smo na psihologiji, bilo je nekakvo istraživanje i bilo je kao podijeljeno: dečki su dobili jedno istraživanje, a cure drugo. Bilo je povezano s nasiljem od strane partnera. Ja sam digla ruku i rekla:

‘Zašto su sve cure dobile da moraju imati dečka, a svi dečki da moraju imati cure? Zašto nema više opcija?’ Onda se samo zablokirala profesorica. To mi je smetalo. Da nema više opcija u kojima možeš samo postojat.“

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Što se tiče edukacije u školi, mislim da bi se trebalo uvesti u predmetima u kojima je[st]. Tipa etika, politika i tako. U takve stvari se treba uvesti u većoj mjeri LGBT teme. Mislim da drugi profesori koji nisu educirani ne bi trebali o tim stvarima govoriti. Mislim da je jako štetno kad profesori za zabavu učenika raspravljaju nečija ljudska prava. […]

Podržavaju neke stereotipe i pune djeci glavu svojim uvjerenjima. Bila ona točna ili ne.“

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

“- Meni je osnovna bila užasna i traumatična, puno toga je bilo. A u srednjoj, sjećam se, npr., profesorica iz vjeronauka koja je došla na sat i podijelila svima letke za Hod za život i kaže „Dobit ćete pet ako odete“. I sad kad razmišljam o tome, da je neki profesor recimo podilija letke za Pride, to bi bija linč i otkaz, ovo ono.
– Ma osnovna je kad se dicu uči kako da budu okrutna prema drugačijima. I to smo svi mi skoro osjetili.”

(S fokusne grupe istraživanja potreba LGBTIQ mladih u Splitu)

“Kad sam upisivala srednju, ja sam znala da moj identitet nije ni hetero ni cis. I voljela sam umjetnost, posebno slikanje i prema tome sam i izabrala školu. To sam htjela. Ali isto tako, znala sam od drugih da se u toj školi LGBTQ osobe ipak prihvaća i da nema toliko maltretiranja. To mi je isto bitno utjecalo na planove za dalje tada.”  

(Iz istraživanja potreba LGBTIQ mladih u Splitu)

“I onda je to ono, iša sam vanka, ovo ono, malo sam se otkriva, eksperimentira sa stvarima, ono ne znam, maskulina šminka ovo ono. Ka, ono, trans day i tako te stvari. I to je išlo neko vrime i onda to je bija negdi deseti misec ove godine i onda san zaključija da se želin autat školi. (…) I znači… Imali smo već openly trans osobu u školi i to mi je cura sad (smije se). I ona mi je puno pomogla oko toga jer sam je upozna tjedan prije nego sam se auta školi pa mi je pomogla dosta s tim.” 

(Iz istraživanja potreba LGBTIQ mladih u Splitu)

 „Razrednik mi je bio homofobičan i transfobičan. Uvijek ima ispade i na satu i na Whastappu [zajednička grupa s učenicima]. Nastala je u 3. razredu drama jer je skužija da koristim zamjenice, znači she, her, she/they. I onda me pozva na razgovor… ‘Ti, ti ne moš znat sad šta si ti i to je samo faza, ti si zapravo muškarac i imaš samo taj neki alter-ego’. A ovim drugima u razredu je reka „onaj ima neki alter ego i to nije ok, ima neku krizu identiteta i samo treba izabrat je li stablo ili stolica, ne može bit oboje“. Nakon tog razgovara sam se uspaničila. Jer je to sve bilo tako užasno, nadovezalo se… Imamo u razredu dosta transfobičnih likova. Iznenađenje, u Splitu smo. I psihologica je bila ka ‘Ajme ona će past godinu’. Šta je bila laž, padala sam jedan predmet. A likovi su bili ka ‘Ajme napokon, fala svemu više’.“

(Iz istraživanja potreba LGBTIQ mladih u Splitu)

“Dio profesora je bio jako ok s tim, odmah su usvojili ime i zamjenice. A drugi dio, tri mjeseca su samo ignorirali to, čak i kad mi se legalno ime promijenilo ime u E-dnevniku. Pa su namjerno koristili prezime da bi me izbjegli oslovljavat. Imali smo u školi dosta profesora koji su baš ono Domovinski pokret i takve stvari i baš su stalno protiv protiv protiv.“

(Iz istraživanja potreba LGBTIQ mladih u Splitu)

„[o vidljivosti LGBTIQ osoba i tema u nastavi] Neki članak u školskim novinama ili dan nečega ili na nekom satu spomenuti nešto. Na povijesti, hrvatskom. Koliko je književnika LGBT. Nismo spominjali nikog, ni Sapfu. Zapravo dosta me ta tema zanima, možda i akademski. Kako se LGBT ljudi samo brišu.“

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Mi smo u srednjoj imali kao debate, imali smo kontroverzne teme tipa: Jeste li za ili kontra abortusa. Jeste li za ili protiv LGBT prava. Bila je ta konkretna tema i trebali smo se podijeliti. Ako smo za, sjednemo na jedan dio razreda; ako smo protiv, na drugi. Sad trebamo tako sjediti i gledam taj dio razreda koji je direktno protiv mojih prava iako ja tad nisam bila aut. Ali sama ta postavka je bila kao mi sad možemo kao akademski o tome diskutirati jer nitko među nama nije gej niti trans. Što je totalno glupo. Općenito ne volim to stajalište koje nekad izlazi u tim akademskim krugovima da u biti ne postoji točan odgovor. Možemo slobodno diskutirati o svemu. Inače kao postoji opresija i ne potičemo kritičko razmišljanje.“

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Ono što mi je baš ostalo jako u sjećanju, baš iz srednje, je profesor […] koji je imao svoje viđenje [LGBTIQ] zajednice. Svako malo je imao komentare. Vidjelo se da ja nisam bila jedina kojoj je to smetalo. Ali nitko nije baš znao kako da reagira, kako da postupi, kako da se suprotstavi profesoru. [Taj predmet] je bio dosta bitan u toj školi. Profesor je bio tu dosta… imao je dosta visoki autoritet. Što ćemo mi učenici njemu. U nekim trenucima sam se samo ustala i izašla iz učionice. Barem nešto. Da ne slušam.“ 

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Jako je malo profesora skroz podržavalo gej prava. Neki bi bili kao: ‘Biseksualne osobe su bolesne, a sve ostalo podržavam.’ To je bilo jednoj profesorici. Druga je bila: ‘Okej, ali ne želim ih pored svoje djece.’ Samo su rijetke bile skroz, ne da su bile: ‘Malo podržavam, malo ne.’ Nisam ni očekivala neku sigurnost od njih, pa mi to nije ni bilo nešto.“

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Imao sam iskustva di sam na primjer se ljudima autao u srednjoj školi [koji] su imali neka malo homofobna i transfobna mišljenja. Onda mi je bilo zanimljivo vidjeti kako ljudi odmah promijene to čim upoznaju neku osobu koja je homoseksualna ili nešto drugo.“ 

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

Uglavnom, dva dečka, koja kad su došla sa sela nisu prošla ‘proces prilagodbe’. Oni su njega [njezinog gay prijatelja] gledali već valjda tjednima, kako će ga uhvatit. Nas taj dan iz nekog razloga nije bilo u školi i oni su njega skužili na hodniku i išli za njim do WC-a: ‘Pederčina, pederčino, oš mi popušit kurac’. On se onda zaključa u WC jer su ovi nastavili, i oni su bili isprid, vjerojatno spremni da ga namlate. Tu je on meni posla poruku, mi smo skočile iz kafića i ja došla (…) I, jedan po jedan kod psihologinje. Tu smo njoj objasnili šta se događa i ona je rekla ‘Ha, zvat ćemo roditelje i dečki će bit kažnjeni’. I ovaj [njezin gay prijatelj] je počea vrištat ‘Ne roditelje, ubit će me…’. Jer bi mu vjerojatno bilo lakše da ga ova dvojica nalome nego da mater doma sluša. Ista mater koja prijeti da će se bacit pod vlak ako je ovaj stvarno gay. I oni su u školi nama rekli da im je žao, ali da ako se roditelji ne mogu obavijestiti, oni zakonski ne mogu ništa, a ne mogu obavijestiti roditelje samo jedne strane jer se moraju obavit razgovori s obe strane. I to je bilo to. 

(Iz istraživanja srednjoškolskog iskustva queer osoba)

“Jakov: Ne znam odakle je to krenulo [tračevi u školi], ne znam ni dan danas odakle i nije mi ni u interesu ni saznat, a nije me pretjerano ni briga. Da je neko izvalio da je mene vidio u parku s nekim tipom kako se žvalim. Ta situacija se nikad uopće u mom životu nije ni dogodila prvenstveno, ali neki su popušili to, neki nisu, onda se samo među nekim ljudima to raširilo. Ta glasina. 

Istraživač: I šta je onda bilo nakon toga? 

Jakov: Ostalo je na tome zato što ja nisam pretjerano trza na to i kasnije sam ja, najlakši način da to maknem je da nađem neku curu i s njom budem neko vrijeme i onda kasnije sam ono, tako reć, odškarta je i to je užasno bezobrazno bilo, i to jesam napravija, ali učinilo je svoju svrhu i riješilo je situaciju tako da… Ja neću reć da sam ima traumu ali jesam u nekom aspektu života proživija anksioznost, depresiju, bilo je čak, znalo je biti i rezanja sa žiletom, isto je bila samo faza jer nije imalo kud tako reć izać vanka na površinu pa je izašlo tako. Ali nije mi bilo zbog zadirkivanja nego jednostavno… Depresija oko razlučivanja seksualne orijentacije, jel to heteroseksualno, biseksualno ili homoseksualno. A sad, vrtilo se to u krug.”

(Iz istraživanja srednjoškolskog iskustva queer osoba)

“Moje mentalno zdravlje je bilo ozbiljno ugroženo. Meni se valjda s ulaskom u pubertet to od prvog osnovne stalno neko maltretiranje i huškanje, mene je to valjda ulaskom u pubertet, ono, opizdilo po glavi i tu je meni to postalo užasno. Svako slovo je meni smetalo, sva sam bila ono… Meni je otić u školu bilo najveći pakao. Ja mislim, da bi ono radije sidila kod zubara po cile dane, samo me nemoj u školu ponovno odvest. I ja sam u jednom momentu popizdila, tu sam se ja već, tu su mene već poklopila sva moja sranja, tu sam se ja već rezala i baš sam bila u nekom sjebanom razdoblju.”

(Iz istraživanja srednjoškolskog iskustva queer osoba)

“Bilo mi je nesuvislo i bespotrebno [reći roditeljima što se događa u školi]. Navući tako reć neki teret sebi i svojima doma jer smatram da ako s nečim svojim mogu na neki način ugrozit svoje doma ili nekog drugog da nisam postiga ništa s tim nego sam napravija pizdariju sebi i svojima i širim ljudima koji me poznaju. Nisam baš bija siguran kako će to bit ako dođe do njih, pa kako će reagirati pa onda je bilo lakše ovako se otarasit toga nego da još uvlačin i njih da dolaze u školu i da rješavaju to umjesto mene. (…) Tija sam sačuvat njih izvan svega toga da nemaju oni problema s tim kroz moje školovanje jer su imali problema i kroz osnovnu i da probam izbjeć njih šta je više moguće. Pa je bila ta alternativa [hodanje s curom] koja je bila jednostavnija i tako reć svima ok, njih je smirilo i meni skinilo s leđa.”

(Iz istraživanja srednjoškolskog iskustva queer osoba)

„Definitivno su i profesori tu ako bi čuli da se bilo što dešava bili su fenomenalna podrška. Stvarno su bili kao da su nam dio familije više nego bilo što drugo. Ta razina pedagogije – nisam [je] doživjela nigdje drugdje, niti u jednoj drugoj školi. Oni su se definitivno trudili da šta god prolaze… Imali smo trans ljude u srednjoj školi koji su taman pokušavali sami sa sobom si postaviti stvari i profesori su bili suludo dobra podrška. Baš su se trudili konstantno prilagođavati, pričati. Tako da, unutar škole i međusobno smo si bili podrška. I profesori.“ 

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Kad sam došao u treću školu, svi su već znali da se osjećam jako loše jer sam užasno depresivan. Bio sam u dosta lošem psihičkom stanju. Ja sam dosta izbivao iz škole. Svi su me doživjeli kao – onaj koji je malo lud. Nema me u školi, nisam baš dobro. Nije se nikada išlo u dubinu toga, u razlog. Ali imao sam dosta veliku podršku i od razrednice i od ravnatelja, i od psihologa u to vrijeme. […] Ja sam imao osjećaj da mogu s njima pričati o svemu, iako nisam. Ali bilo je dobro znati da mogu, da postoji ta mogućnost, ako budem bio spreman za to. Pričao sam s njima o svemu tome nakon srednje škole, ne dok sam još išao u školu.“ 

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Po meni bi to trebala biti profesorica etike, kao neki most. Trebalo bi završiti na kraju kod nekog psihologa, ali oni ne provode dovoljno vremena s djecom i ne mogu se približiti. To bi trebali biti profesori etike, oni ne bi trebali imati predrasude. Oni bi trebali biti ta neka neutralna osoba kojoj se svaki učenik može povjeriti za pomoć. Nije okej kad profesori koji se ne razumiju u to počnu pričati o svojim stavovima. Mislim da bi trebala biti neka neutralna osoba.“

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Možda bi još pomoglo da postoji u školama, osnovnim i srednjim, nekakve edukacije za profesore, za učenike. Da se recimo na satu razredne zajednice ili na nekom satu zaista priča o tome, da se profesore nekako uputi kako da razgovaraju o takvim temama. Jednostavno da ako već imaju svoj stav da je to njihov osobni stav i da ga ne moraju iznositi pred grupom mladih ljudi koji se možda ne slažu s njima. Da se jednostavno ima taj neki sat tolerancije, edukacija tolerancije.“ 

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

“Ima tih [gay učenika] što su , ajmo reć ženskastiji, što su im možda hormoni ili kromosomi onako malo to diktirali. (…) Imaš različitih profila, možeš ih svest na par tipova, te ženskaste, imaš ove što su kao bi, onda imaš baš te neke što vole muškarčine koje vole muškarčine, masc for masc… Ima svašta. A ima nekih opet, šta ja znan, na kojima ne možeš skužit. Ima više tih vrsta po meni. Zato možda mene nisu skužili i dirali u školi.”

(Iz istraživanja srednjoškolskog iskustva queer osoba)

“Isti taj razrednik, kad se moj prijatelj vraća iz drugog grada kaže meni ‘Aj ti pričaj malo s njegovim razredom jer su oni dosta negativni prema tome što se on vraća’. Ja sam rekla ‘Ok, ja mogu razgovarat s njim i možda s njima, ali vi ste njemu razrednik, ja to ne mogu odradit umisto vas’. Jer taj profesor se nije prije susreta s takvim stvarima [LGBTIQ učenicima_icama], bija je cili u panici. (…) Mislim da treba educirat profesore. Jedan razrednik mene moli da riješim problem jer on ne zna kako. Ja kužim da ne znaju kako jer se ljudi ne susretnu s tim, ali da sam ja trebala pomoć od moje razrednice… Ona isto ne bi znala što bi sa mnom.”

(Iz istraživanja srednjoškolskog iskustva queer osoba)

“I ja sam to [liječničku dokumentaciju] odnija u školu i pokaza razrednici i reka sam da ću se autat brzo u školi, da ću prominit ime i da će se to saznat. I ona je rekla ‘Ok’. I jedan dan smo mi bili na fizici, pisali smo test. I ja se mislim kako ću se potpisat i ona je to vidila i bila je ka jel želiš da sutra održim sjednicu da kažem školi, ja sam reka ‘Da, to bi bilo super’. I onda je ona održala tu sjednicu i rekla svim profesorima i profesoricama. I idući dan nakon te sjednice me ova profesorica iz sociologije autala razredu. I ono, dio profesora je bija jako ok s tim, odma su usvojili ime, zamjenice ovo ono. A drugi dio…, tri miseca su samo ignorirali kompletno, čak i kad mi se legalno ime prominilo u e-dnevniku. Pa su namjerno koristili prezime da bi izbjegli me oslovljavat i to i imamo u školi dosta profesora koji su baš ono Domovinski pokret i te šeme i baš su protiv protiv protiv. Ono, doslovno ovaj jedan profesor koji je stavija na status LGBT indoktrinacija i sve te stvari. (…) I to mi je baš smetalo al nisam baš puno govorija jer sam bija ka ‘Aj pri kraju sam sa školom, nije toliko bitno’.” 

(Iz istraživanja potreba LGBTIQ mladih u Splitu)

“Bili smo pisali školsku zadaćnicu i ja nisan ima ideju o čemu ću ja pisat. I onda san ispalija na to i raspisa se o sebi… Raspisa sam se o tome, o sebi, tako reći otkrio taj dio sebe i to je dobro prošlo na kraju. Ona [nastavnica] je sa strane nakon sata me zaustavila i pitala jel znaju moji doma, i ako triba s nekim popričat da je ona tu. To mi je tada ful značilo. Tad sam se tek prebacija u tu školu. Mislim, nova škola, novo okruženje, malo se povučeš u sebe. Ja san bija malo više prema sebi, oni su malo više pritiskali s tim zadirkivanjem kao masa, kao grupa.”

(Iz istraživanja srednjoškolskog iskustva queer osoba)

„Meni bi olakšalo samo da se ne polazi iz strejt gledišta. […] Imali smo na psihologiji, bilo je nekakvo istraživanje i bilo je kao podijeljeno: dečki su dobili jedno istraživanje, a cure drugo. Bilo je povezano s nasiljem od strane partnera. Ja sam digla ruku i rekla: ‘Zašto su sve cure dobile da moraju imati dečka, a svi dečki da moraju imati cure? Zašto nema više opcija?’ Onda se samo zablokirala profesorica. To mi je smetalo. Da nema više opcija u kojima možeš samo postojat.“

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)

„Meni bi olakšalo samo da se ne polazi iz strejt gledišta. […] Imali smo na psihologiji, bilo je nekakvo istraživanje i bilo je kao podijeljeno: dečki su dobili jedno istraživanje, a cure drugo. Bilo je povezano s nasiljem od strane partnera. Ja sam digla ruku i rekla: ‘Zašto su sve cure dobile da moraju imati dečka, a svi dečki da moraju imati cure? Zašto nema više opcija?’ Onda se samo zablokirala profesorica. To mi je smetalo. Da nema više opcija u kojima možeš samo postojat.“

(Iz istraživanja iskustava i potreba mladih LGBTIQ osoba u Hrvatskoj)